У инжењерству горива, потрошачи често мешају октанске и цетанске бројеве, али они квантификују супротна понашања при паљењу у моторима са паљењем помоћу варнице (СИ) и моторима са паљењем од компресије (ЦИ). Њихова разлика остаје фундаментална за спецификацију горива, мешање и перформансе мотора како се стандарди за гориво из 2026. развијају.
Октански број – који се обично изражава као истраживачки октански број (РОН) или просек октанског броја пумпе – мери отпорност бензина на самозапаљење или ударце у условима паљења варницом. Већи октан омогућава моторима да раде при већим односима компресије без превремене детонације. Конвенционална пумпа за бензин се креће од отприлике 84 до 93 октана.
Цетански број делује управо у супротном смеру. Он квантификује спремност дизел горива да се самозапали под компресијом, одражавајући кашњење паљења: виши цетан значи брже, углађеније сагоревање и лакши хладни старт. Комерцијални дизел се обично креће од 40 до 60 цетана, са регионалним праговима, као што је минимум у ЕУ од 51. Укратко, „тамо где октан мери отпорност на самозапаљење, цетан мери спремност за самозапаљење“.
Ова два својства се мере под некомпатибилним стандардизованим режимима. Октан бензина се одређује у ЦФР моторима према АСТМ Д2699 (РОН) и Д2700 (МОН); дизел цетан користи АСТМ Д613 или методе изведеног цетанског броја (ДЦН) као што је АСТМ Д6890. Бензини су генерално превише отпорни на самозапаљење за Д613 тестирање, док дизел горива немају испарљивост која је потребна за Д2699/Д2700 протоколе.
Ова разлика има практичну тежину. Високооктански бензин омогућава ефикасност кроз степен компресије, док дизел са високим цетаном обезбеђује глатко сагоревање и смањено хабање ињектора. Како се мешање биодизела повећава 2026. године, управљање цетаном – често преко адитива – остаје критична полуга квалитета, чак и док ове две метрике настављају да служе супротним странама спектра паљења.
